Прослављање успомене и празника Светог Саве отпочело је прво у црквама. Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира из 1734. године, а сачуван је у Аустријској народној библиотеци у Бечу.

Уз сагласност вожда Карађорђа, 1812. године, уводи се правило о школској прослави Светог Саве.

Кнез Милош Обреновић 1823. године доноси наредбу да се Дан Светог Саве слави као школска слава. Кнез Михајло Обреновић је законом од 26. 01. 1841. године уредио да се сваке године слави Свети Сава, као слава свих школа у Србији. Током 19. века настају различити начини прославе Савиндана, па саставни део прославе постаје Светосавски бал. Још давне 1846. године, Кнез Милош Обреновић, који је тада живео у Бечу, дошао је на идеју да окупи тадашњу српску дијаспору, бар једном годишње и то на балу у част и славу школског заштитника Светог Саве.

Кнез је предао збирку српских народних мелодија композитору Јохану Штраусу сину, који је за ту прилику компоновао „Српски кадрил“ и то дело посветио кнезу Михајлу Обреновићу.

Свечана песма испевана током 18. века у славу Светом Сави, најстарија је српска химна. Написана је на црквенословенском језику и имала је 4 строфе. Јавно је изведена 1839. године у Сегедину, а након тога је често  извођена  у Србији. Први нотни запис Светосавске химне оставио нам је Корнелије Станковић, после прославе одржане у Бечу 1858. године.

На Београдском Универзиту од 1905. године налази се велико звоно на коме је изливен лик Светог Саве. Нека нас то звоно и данас позива и опомиње да наставимо да идемо стазама Светосавља.

С Р Е Ћ Н А    С Л А ВА !!!